Sociolog Nebojša Popov o Dušanu Bogavcu

Nebojsa Popov, 28. 10. 2009

U 1980-im godinama, posle Titove smrti (1980.), smenjuju se ciklusi popuštanja, sve kraći, i stezanja, sve duži. Dopušta se, na primer, obnova rada profesionalnih udruženja, i sociologa. Oni se bave sve solidnijom analizom krize društva i države, ali ubrzo sledi sprečavanje njihovog rada. Udruženja književnika su, takodje, sve aktivnija. Glasila, “Književna reč” i “Književne novine”, sve su slobodnija od spoljne kontrole i autocenzure. U UKS se formiraju i odbori za odbranu umetničkih sloboda. Povodom sudjenja pesniku Gojku Djogu (1981.) organizuju se zaredom protestne večeri i time sprečava izvršenje kazne. Objavljivanje dokumenata o otporu represiji, medjutim, biva obustavljeno. Pokušano je i pokretanje časopisa “Javnost” (1981.), čiji bi glavni i odgovorni urednici bili Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić, ali je inicijativa već na startu onemogućena brutalnim napadima sa samog partijskog vrha (Stane Dolanc) i od strane lokalne vlasti.

Tada su bili sve češći i javni protesti u čitavoj Jugoslaviji. Bujaju radnički štrajkovi. Kolone radnika povremeno se kreću ulicama Beograda (i iz udaljenih mesta). Do izvesnog gibanja dolazi i u malim mestima (na primer u Moševcu, u Bosni i Hercegovini, i Vevčanima u Makedoniji). Sve burniji su sukobi na Kosovu. Kolone protestanata, mahom Srba, dolaze u Beograd, ali ne uspevaju da uspostave normalnu komunikaciju sa vlašću. Kosovo postaje glavna žiža sporova i sukoba na svim nivoima vlasti. Nacionalni sukobi postaju, naime, sve dominantniji, pa i dotadašnja vladajuća ideologija – »klasna« i »radnog naroda« – sve više postaje nacionalna i nacionalistička.
U sve dubljoj krizi i opštoj zbrci raste nezadovoljstvo. Nižu se razni protesti. Razmiču se i stege vladajućeg poretka oko izražavanja raznih osećanja i mišljenja. Medjutim, infrastruktura partijske države samo delimično uzmiče pred raznim pritiscima. Uzvraća se i pretnjama širim »čistkama« (»Bijela knjiga« u Zagrebu, 1984, na primer, sadrži veliki spisak – »crnu listu« – raznih »neprijatelja«, najviše iz Beograda). Širi se i konkretna represija (iznudjene »rekonstrukcije« i »reorganizacije« raznih ustanova, udruženja i listova, hapšenja i sudjenja itd.).

Iz nekih konkretnih gibanja proističu i pokušaji formiranja pokreta, koji bi izrazio socijalne i političke težnje, mimo rastućeg nacionalizma. U tim nastojanjima je sve primetnija figura jednog novog disidenta, i to usred ideološko-propagandnog aparata vladajuće partije, u listu “Komunist”.
Dušan Bogavac (1931–1990), urednik “Komunista”, privukao je veću pažnju javnosti jednim kraćim tekstom o jednom dogadjaju, koji je, inače, bivao prećutkivan u »široj javnosti«. Dušan Bogavac je u NIN-u objavio informaciju o hapšenju grupe studenata, koji su na jednom javnom skupu u centru Beograda izražavali podršku poljskoj »Solidarnosti«, pa su zbog toga bili, uz batinanje (»tukući ih preko trga, ulice i trotoara«), uhapšeni (kao sabirno mesto poslužila je obližnja knjižara »Komunista«). Informacija je propraćena i kritičkim komentarom.

Zbog svega toga, Dušan Bogavac je postao meta napada partijskih šefova, ali postaje i ličnost koja dobija podršku, pre svega u krugovima novinara. Kako je rasla represija prema njemu, tako se širila i solidarnost s njim. Nastao je čak i institucionalni oblik te, za naše prilike sasvim nove komunikacije – Fond solidarnosti. Središnja figura bio je sam Bogavac. Nastajanje realnog pokreta koji, pre svega, širi okvire javnih komunikacija i nagoveštava oslobadjanje medija, pa i stvaranje autonomne javnosti, nije mogao da promakne režimu ionako nesklonom stvarnim reformama, pa je stoga sledila i »čistka« nepoćudnih novinara, najpre iz Saveza komunista, a potom sa uredničkih mesta, a i iz radnog odnosa. Najveća žrtva te kampanje je, opet, Dušan Bogavac, koji je u tako skučenim uslovima izgubio realnu mogućnost za javno delovanje, pa i za elementarnu egzistenciju.
Dušan Bogavac je nastavio svoju kritičku delatnost u sve težim okolnostima izdajući, uz podršku kolega (i Fonda solidarnosti) čak i pozamašne knjige, jer izdavači nisu bili skloni da ih sami izdaju. U jednoj od takvih knjiga sabrani su mnogi njegovi članci i intervjui iz kojih »isijava« mahom nezadovoljstvo radnika i rastuće kritičko mišljenje. Tu su i poredjenja s iskustvom drugih zemalja, pre svega Poljske, naročito pokreta »Solidarnošć«. U njoj se nalaze i dokumenti o gušenju slobode mišljenja, kao i o otporima represiji. Ovde se mogu naći i podaci o pokretanju jednog zamašnog projekta pod naslovom »Šta da se radi?«, koji asocira na narodnjačku i boljševičku tradiciju. Iako je taj projekat blokiran u ustanovi »Komunist«, u okviru koje je pokrenut, Dušan Bogavac je ipak prikupio priloge saradnika i objavio ih u takodje opsežnoj knjizi, opet u vlastitom izdanju.

Završnicu projekta »Šta da se radi?« čine pokusaji da se nadje izlaz iz – »beznadja«. Bogavac je pridobio za dijalog disidente različitih škola mišljenja i različitih iskustava i orijentacija: Milovana Djilasa, Slobodana Inića, Mihaila Markovića, Svetozara Stojanovića, Ljubomira Tadića i Kostu Čavoškog. S njima je organizovao dijalog, juna i jula 1988. godine (sa Djilasom i u septembru iste godine) čije je rezultate objavio dve godine kasnije.
Slično ranijim nastojanjima Mihajlova, a u izmenjenim uslovima, Bogavac poziva na dijalog o »novim, efikasnijim i razvijenijim oblicima i metodima zalaganja za demokratske reforme – naročito praktičnim osvajanjem prava na samoorganizovanje i uvodjenje političkog pluralizma, a u skladu sa izmenjenim uslovima, oslabljenom moći vlastodržaca i rapidnim osvešćivanjem masa«, što on vidi u seljačkim, radničkim i nacionalnim gibanjima. On se uzda da će javno kritičko mišljenje voditi ka organizovanom, mirnom i legalnom delovanju ka reformama, pre svega preko jos nepostojeće »opštejugoslovenske kritičke, odnosno opozicione koalicije«.
Znatan deo ovoga dijaloga posvećen je istoriji komunizma, tu ima i novih zapažanja, naročito učesnika u njoj. Pored zajedničkih ideja o ljudskim pravima, slobodi i demokratiji – primetne su i izvesne razlike u pristupu krizi i vidjenju rešenja. Jedni su težište više nalazili u tradiciji liberalizma (Čavoški i Inić), a drugi u marksizmu (Marković ponajviše). Zanimljivi su i sporovi oko tumačenja Marksa i marksizma, kao i oko Lenjina i Staljina, te oko domašaja promena u SSSR-u. Većina se usredsredila na krizu i raspad »realnog socijalizma«, a Mihailo Marković je težište stavio na gledišta o krahu kapitalizma u Americi.
Uglavnom saglasni da vlast ne može ili nije sklona da ostvari reforme, učesnici debate razlikuju se u gledištima o mogućim akterima, koji bi hteli i mogli da otvore put reformama i da ih ostvare. Dušan Bogavac je često usmeravao dijalog ka izjašnjavanju o ideji o stvaranju opozicione koalicije, ali u tome nije dobio odgovarajuću podršku. Mihailo Marković se poziva na bespartijsku demokratiju, kao viši oblik od partijskog pluralizma, ukazuje na veliku šarolikost ideja i grupa, a pominje i opasnost da se eventualna organizacija »razbije, uništi i pohapsi«.

Tadić, pak, ne vidi jugoslovensko rešenje krize, ni jugoslovenske aktere, niti mogućnost jugoslovenske koalicije, jer smatra da i tamo gde je bilo izvesne homogenosti – recimo medju praksisovcima – sada toga više nema. Svetozar Stojanović smatra da bi neki »Savez socijalista«, koji bi nastao umesto postojećeg SSRNJ, mogao imati pozitivnu ulogu. Ostali učesnici nisu se ni ovoliko, koliko ovi citirani, obazirali na Bogavčevo insistiranje da se izjasne o mogućoj opozicionoj koaliciji.
Dušan Bogavac nije odustajao od težnje da razgovore usmeri ka stvaranju neke opozicione koalicije. U tom pravcu je usmeravao i nastajući “Fond solidarnosti”, kao oblik jugoslovenske saradnje i oblik javnog delovanja. U raznim prilikama pominjao je sintagmu »kolektivni Gorbačov«, koja je barem donekle pojašnjavala njegov uzor, intenciju i – okvir. Ali, niti je dovršeno formiranje Fonda solidarnosti, još manje je uspela njegova težnja za stvaranjem opozicione jugoslovenske koalicije, što on sam tumači kao posledicu straha od »disidentstva«.
Nije se, tako, pojavio ni pojedinačni lider poput Gorbačova, a »kolektivni Gorbačov« ostao je puki san o kolektivnom jahaču takodje snivanog moćnoga ata. Na poslednjem kongresu vladajuće partije (SKJ), januara 1990. godine, pojavili su se, doduše, stidljivi glasovi o eventualnom razdvajanju socijaldemokrata i komunista, ali oni nisu bili ni uzeti u ozbiljno razmatranje. Nekadasnji nasilni brak iz 1920. godine nije mogao da bude razvrgnut ne samo zbog dugotrajne dominacije lenjinizma-staljinizma-titoizma, niti zbog toga što davnašnjih »supružnika« više nema medju živima, već pre svega zbog toga što je kao najvažnija stvar nametnuto »nacionalno pitanje«, a glavni akteri nisu bili skloni demokratiji sve dokle god ne nadju »konačno rešenje«, pa makar i kroz krvavo rasulo – ratove.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s