Nagrada “Dušan Bogavac”, 2016.

urucenje-nagrade-dusan-bogavac-sanji-kljajic-26-10-2016

U sredu, 26. oktobra 2016. godine u beogradskom Medija centru, održana je ceremonija dodele nagrade za novinarsku etiku i hrabrost “Dušan Bogavac”.
Žiri novinarske nagrade “Dušan Bogavac” jednoglasno je odlučio da za 2016. godinu dobitnica bude novinarka iz Novog Sada Sanja Kljajić.
Svojim novinarskim angažmanom na RT Vojvodina i datim otkazom zbog cenzure u tom medijskom javnom servisu Sanja Kljajić je poslala snažnu poruku svim koleginicama i kolegama, kao i vlastodršcima koji ne biraju sredstva kako bi ugušili ili potisnuli profesionalno i slobodno novinarstvo u Srbiji.
U zahtevu za sporazumni prestanak radnog odnosa novinarka Sanja Kljajić je navela da raskid radnog odnosa zahteva “zbog cenzure koja se sprovodi u Informativnoj redakciji RTV-a”, a kap koja je prelila čašu je cenzurisanje priloga o radničkim pravima u Srbiji.

Žiri: Danica Vučenić, Branka Bogavac, Dušan Petričić, Vukašin Obradović i Filip Mladenović

On Wednesday, 26 October 2016 in Belgrade Media Centre, held a ceremony of awarding prizes for journalistic ethics and courage “Dušan Bogavac”.

Jury journalistic award “Dušan Bogavac” unanimously decided that the 2016 winner is a young journalist from Novi Sad Sanja Kljajić.
Its journalistic engagement on RT Vojvodina and given due to the cancellation of censorship in the media public service Sanja Kljajić sent a strong message to all colleagues and rulers who do not choose means to stifle or suppress free and professional journalism in Serbia.
The request for an agreement on termination journalist Sanja Kljajic stated that termination request “because of censorship, which is implemented in the News Room RTV-a” and drop that spilled the glass is the censorship of articles about workers’ rights in Serbia.

Jury: Danica Vučenić, Branka Bogavac Dušan Petričić, Vukašin Obradović and Filip Mladenović

politika-tv-revija-26-11-2016

Nagrada “Dušan Bogavac”, 2015.

Žiri novinarske nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost odlučio je da za 2015. godinu dobitnik bude ilustrator i karikaturista Dušan Petričić.

Novinar Radio Beograda 202 Filip Mladenović dobitnik je posebne zahvalnice za afirmaciju etike i hrabrosti u srpskom novinarstvu.

Ove godine u užem izboru za nagradu “Dušan Bogavac” bili su: novinarke Tamara Grujić i Dragana Sotirovski, novinari Stevan Dojčinović i Dragoljub Petrović, kao i Centar za istraživačko novinarstvo.
Žiri je radio u sastavu Danica Vučenić, Branka Bogavac, Predrag Blagojević i Vukašin Obradović.

Ceremonija dodele novinarske nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost održana je u četvrtak, 29. oktobra 2015. od 12 do 13 sati u Medija centru Beograd, Terazije 3/I.

DOBITNICI NOVINARSKE NAGRADE “DUŠAN BOGAVAC” od 1991. do 2015.

1991. Stojan Cerović

1992. Radio B-92 (Bojana Lekić, Veran Matić)

1993. Predrag Koraksić Corax

1994. Nagrada nije dodeljena – žiri je smatrao da je te godine niko nije zaslužio.

1995. Svetlana Lukić – “Peščanik”

1996. Nebojša Popov – “Republika”

1997. Redakcija nedeljnika “Monitor”, Podgorica

1998. Miroslav Radulović – “Borske novine”

1999. Nagrada nije dodeljena zbog vrhunca represije Miloševićevog režima.

2000. Miodrag Stanisavljević – “Republika”,

2001. Željko Bodrožić – “Kikindske novine”

2002. Dejan Anastasijević – “Vreme”

2003. Vukašin Obradović – “Vranjske novine”

2004. Bojan Tončić – “Danas”

2005. Brankica Stanković – RTV B-92

2006. Zoran Janić, autor knjige “Tišina u Aberdarevoj”

2007. Redakcija kulturnog dodatka “BETON” u dnevnom listu “Danas” i Redakcija magazina “EKONOMIST”

2008. Mirko Djordjević

2009. Pavel Domonji

2010. Teofil Pančić

2011. Dinko Gruhonjić i Ljubomir Živkov

2012. Marko Somborac

2013. Predrag Blagojević – Portal „Južne vesti”

2014. Danica Vučenić

2015. Dušan Petričić

2016. Sanja Kljajić

LINK: https://www.youtube.com/watch?v=Pxnk8hzrDso

Nagrada DUSAN BOGAVAC, 2015

Dušan Petričić, ilustrator i karikaturista

Zahvalnica DUSAN BOGAVAC, 2015.

Zahvalnica “Dušan Bogavac” novinaru Filipu Mladenoviću

Sociolog Nebojša Popov o Dušanu Bogavcu

Nebojsa Popov, 28. 10. 2009

U 1980-im godinama, posle Titove smrti (1980.), smenjuju se ciklusi popuštanja, sve kraći, i stezanja, sve duži. Dopušta se, na primer, obnova rada profesionalnih udruženja, i sociologa. Oni se bave sve solidnijom analizom krize društva i države, ali ubrzo sledi sprečavanje njihovog rada. Udruženja književnika su, takodje, sve aktivnija. Glasila, “Književna reč” i “Književne novine”, sve su slobodnija od spoljne kontrole i autocenzure. U UKS se formiraju i odbori za odbranu umetničkih sloboda. Povodom sudjenja pesniku Gojku Djogu (1981.) organizuju se zaredom protestne večeri i time sprečava izvršenje kazne. Objavljivanje dokumenata o otporu represiji, medjutim, biva obustavljeno. Pokušano je i pokretanje časopisa “Javnost” (1981.), čiji bi glavni i odgovorni urednici bili Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić, ali je inicijativa već na startu onemogućena brutalnim napadima sa samog partijskog vrha (Stane Dolanc) i od strane lokalne vlasti.

Tada su bili sve češći i javni protesti u čitavoj Jugoslaviji. Bujaju radnički štrajkovi. Kolone radnika povremeno se kreću ulicama Beograda (i iz udaljenih mesta). Do izvesnog gibanja dolazi i u malim mestima (na primer u Moševcu, u Bosni i Hercegovini, i Vevčanima u Makedoniji). Sve burniji su sukobi na Kosovu. Kolone protestanata, mahom Srba, dolaze u Beograd, ali ne uspevaju da uspostave normalnu komunikaciju sa vlašću. Kosovo postaje glavna žiža sporova i sukoba na svim nivoima vlasti. Nacionalni sukobi postaju, naime, sve dominantniji, pa i dotadašnja vladajuća ideologija – »klasna« i »radnog naroda« – sve više postaje nacionalna i nacionalistička.
U sve dubljoj krizi i opštoj zbrci raste nezadovoljstvo. Nižu se razni protesti. Razmiču se i stege vladajućeg poretka oko izražavanja raznih osećanja i mišljenja. Medjutim, infrastruktura partijske države samo delimično uzmiče pred raznim pritiscima. Uzvraća se i pretnjama širim »cistkama« (»Bijela knjiga« u Zagrebu, 1984, na primer, sadrži veliki spisak – »crnu listu« – raznih »neprijatelja«, najviše iz Beograda). Širi se i konkretna represija (iznudjene »rekonstrukcije« i »reorganizacije« raznih ustanova, udruženja i listova, hapšenja i sudjenja itd.).

Iz nekih konkretnih gibanja proističu i pokušaji formiranja pokreta, koji bi izrazio socijalne i političke težnje, mimo rastućeg nacionalizma. U tim nastojanjima je sve primetnija figura jednog novog disidenta, i to usred ideološko-propagandnog aparata vladajuće partije, u listu “Komunist”.
Dušan Bogavac (1931–1990), urednik “Komunista”, privukao je veću pažnju javnosti jednim kraćim tekstom o jednom dogadjaju, koji je, inače, bivao prećutkivan u »široj javnosti«. Dušan Bogavac je u NIN-u objavio informaciju o hapšenju grupe studenata, koji su na jednom javnom skupu u centru Beograda izražavali podršku poljskoj »Solidarnosti«, pa su zbog toga bili, uz batinanje (»tukući ih preko trga, ulice i trotoara«), uhapšeni (kao sabirno mesto poslužila je obližnja knjižara »Komunista«). Informacija je propraćena i kritičkim komentarom.

Zbog svega toga, Dušan Bogavac je postao meta napada partijskih šefova, ali postaje i ličnost koja dobija podršku, pre svega u krugovima novinara. Kako je rasla represija prema njemu, tako se širila i solidarnost s njim. Nastao je čak i institucionalni oblik te, za naše prilike sasvim nove komunikacije – Fond solidarnosti. Središnja figura bio je sam Bogavac. Nastajanje realnog pokreta koji, pre svega, širi okvire javnih komunikacija i nagoveštava oslobadjanje medija, pa i stvaranje autonomne javnosti, nije mogao da promakne režimu ionako nesklonom stvarnim reformama, pa je stoga sledila i »čistka« nepoćudnih novinara, najpre iz Saveza komunista, a potom sa uredničkih mesta, a i iz radnog odnosa. Najveća žrtva te kampanje je, opet, Dušan Bogavac, koji je u tako skučenim uslovima izgubio realnu mogućnost za javno delovanje, pa i za elementarnu egzistenciju.
Dušan Bogavac je nastavio svoju kritičku delatnost u sve težim okolnostima izdajući, uz podršku kolega (i Fonda solidarnosti) čak i pozamašne knjige, jer izdavači nisu bili skloni da ih sami izdaju. U jednoj od takvih knjiga sabrani su mnogi njegovi članci i intervjui iz kojih »isijava« mahom nezadovoljstvo radnika i rastuće kritičko mišljenje. Tu su i poredjenja s iskustvom drugih zemalja, pre svega Poljske, naročito pokreta »Solidarnošć«. U njoj se nalaze i dokumenti o gušenju slobode mišljenja, kao i o otporima represiji. Ovde se mogu naći i podaci o pokretanju jednog zamašnog projekta pod naslovom »Šta da se radi?«, koji asocira na narodnjačku i boljševičku tradiciju. Iako je taj projekat blokiran u ustanovi »Komunist«, u okviru koje je pokrenut, Dušan Bogavac je ipak prikupio priloge saradnika i objavio ih u takodje opsežnoj knjizi, opet u vlastitom izdanju.

Završnicu projekta »Šta da se radi?« čine pokusaji da se nadje izlaz iz – »beznadja«. Bogavac je pridobio za dijalog disidente različitih škola mišljenja i različitih iskustava i orijentacija: Milovana Djilasa, Slobodana Inića, Mihaila Markovića, Svetozara Stojanovića, Ljubomira Tadića i Kostu Čavoškog. S njima je organizovao dijalog, juna i jula 1988. godine (sa Djilasom i u septembru iste godine) čije je rezultate objavio dve godine kasnije.
Slično ranijim nastojanjima Mihajlova, a u izmenjenim uslovima, Bogavac poziva na dijalog o »novim, efikasnijim i razvijenijim oblicima i metodima zalaganja za demokratske reforme – naročito praktičnim osvajanjem prava na samoorganizovanje i uvodjenje političkog pluralizma, a u skladu sa izmenjenim uslovima, oslabljenom moći vlastodržaca i rapidnim osvešćivanjem masa«, što on vidi u seljačkim, radničkim i nacionalnim gibanjima. On se uzda da će javno kritičko mišljenje voditi ka organizovanom, mirnom i legalnom delovanju ka reformama, pre svega preko jos nepostojeće »opštejugoslovenske kritičke, odnosno opozicione koalicije«.
Znatan deo ovoga dijaloga posvećen je istoriji komunizma, tu ima i novih zapažanja, naročito učesnika u njoj. Pored zajedničkih ideja o ljudskim pravima, slobodi i demokratiji – primetne su i izvesne razlike u pristupu krizi i vidjenju rešenja. Jedni su težište više nalazili u tradiciji liberalizma (Čavoški i Inić), a drugi u marksizmu (Marković ponajviše). Zanimljivi su i sporovi oko tumačenja Marksa i marksizma, kao i oko Lenjina i Staljina, te oko domašaja promena u SSSR-u. Većina se usredsredila na krizu i raspad »realnog socijalizma«, a Marković je težište stavio na gledišta o krahu kapitalizma u Americi.
Uglavnom saglasni da vlast ne može ili nije sklona da ostvari reforme, učesnici debate razlikuju se u gledištima o mogućim akterima, koji bi hteli i mogli da otvore put reformama i da ih ostvare. Dušan Bogavac je često usmeravao dijalog ka izjašnjavanju o ideji o stvaranju opozicione koalicije, ali u tome nije dobio odgovarajuću podršku. Mihailo Marković se poziva na bespartijsku demokratiju, kao viši oblik od partijskog pluralizma, ukazuje na veliku šarolikost ideja i grupa, a pominje i opasnost da se eventualna organizacija »razbije, uništi i pohapsi«.

Tadić, pak, ne vidi jugoslovensko rešenje krize, ni jugoslovenske aktere, niti mogućnost jugoslovenske koalicije, jer smatra da i tamo gde je bilo izvesne homogenosti – recimo medju praksisovcima – sada toga vise nema. Svetozar Stojanović smatra da bi neki »Savez socijalista«, koji bi nastao umesto postojećeg SSRNJ, mogao imati pozitivnu ulogu. Ostali učesnici nisu se ni ovoliko, koliko ovi citirani, obazirali na Bogavčevo insistiranje da se izjasne o mogućoj opozicionoj koaliciji.
Dušan Bogavac nije odustajao od težnje da razgovore usmeri ka stvaranju neke opozicione koalicije. U tom pravcu je usmeravao i nastajući Fond solidarnosti, kao oblik jugoslovenske saradnje i oblik javnog delovanja. U raznim prilikama pominjao je sintagmu »kolektivni Gorbačov«, koja je barem donekle pojašnjavala njegov uzor, intenciju i – okvir. Ali, niti je dovršeno formiranje Fonda solidarnosti, još manje je uspela njegova težnja za stvaranjem opozicione jugoslovenske koalicije, što on sam tumači kao posledicu straha od »disidentstva«.
Nije se, tako, pojavio ni pojedinačni lider poput Gorbačova, a »kolektivni Gorbačov« ostao je puki san o kolektivnom jahaču takodje snivanog moćnoga ata. Na poslednjem kongresu vladajuće partije (SKJ), januara 1990. godine, pojavili su se, doduše, stidljivi glasovi o eventualnom razdvajanju socijaldemokrata i komunista, ali oni nisu bili ni uzeti u ozbiljno razmatranje. Nekadasnji nasilni brak iz 1920. godine nije mogao da bude razvrgnut ne samo zbog dugotrajne dominacije lenjinizma-staljinizma-titoizma, niti zbog toga što davnašnjih »supružnika« više nema medju živima, već pre svega zbog toga što je kao najvažnija stvar nametnuto »nacionalno pitanje«, a glavni akteri nisu bili skloni demokratiji sve dokle god ne nadju »konacno rešenje«, pa makar i kroz krvavo rasulo – ratove.

Novinarska nagrada za etiku i hrabrost “Dušan Bogavac”

Osamdesetih godina XX veka biti istinoljubiv i hrabar novinar u Srbiji značilo je baviti se mudro i analitički problemom demokratizacije društva, traumatizovanog poluvekovnim političkim monopolom komunističke partije. Kako mirno, bez velikih trzavica, prevesti Srbiju, odnosno tadašnju SFRJ iz jednopartijskog u višepartijsko društvo, kako na civilizovan način uspostaviti demokratske institucije, kako od partijske napraviti pravnu državu?  Potraga za odgovorima na ova pitanja motivisala je pokojnog novinara Dušana Bogavca u vlastitom profesionalnom angažmanu. Animirao je veliki broj uglednih intelektualaca iz čitave Jugoslavije, sa koleginicama i kolegama je osnovao Fond solidarnosti, namenjen onim novinarima koji zbog svoje istinoljubivosti i hrabrosti ostaju bez sredstava za život, pisao je i objavljivao članke i knjige. Video je šta nam se sprema, javno je upozoravao na ratni scenario, predlagao je gradjanski, miran rasplet krize, kroz dijalog i pregovore.  Ni medijska hajka, ni otkaz sa posla, ni ugrožena egzistencija nisu ga sprečili da istinoljubivo i hrabro postavlja tabu pitanja. Zaustavila ga je jedino prerana smrt, u jesen 1990, u 59. godini života, kao tužan epilog proganjanja, pretnji, vredjanja i svega ostalog što sledi posleniku javne reči  na ovim prostorima kada se bavi istraživačkim i analitičkim novinarstvom.

Šta su te 1984. ili 1987. ili 1989.  značile novinarska hrabrost i etika kroz javno delovanje Dušana Bogavca i njegovog Fonda solidarnosti, od  tadašnjeg režima etiketiranog kao buržaoske tvorevine, tj. kao pokušaj da se na mala vrata u SFRJ uvede višepartijski sistem? To je isto kao kada bi danas neki novinar objavio seriju tekstova o mafijaškim bosovima u Srbiji, kao i o njihovim pokroviteljima u policiji, tužilaštvu, sudovima, politici. To je isto  kao kada bi se neki novinar, ili više njih, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, analitički bavili ratnim zločinima, objavljivali tekstove sa imenima i prezimenima onih koji su ubijali, silovali i pljačkali civile.

U znak sećanja na Dušana Bogavca i podrške hrabrom i etičkom novinarstvu u Srbiji, od 1991. godine deluje Fondacija “Dušan Bogavac”, upisana u registar zadužbina pri Ministarstvu kulture Republike Srbije.

Ova zadužbina u saradnji sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije dodeljuje novinarsku nagradu za etiku i hrabrost.

DOBITNICI NAGRADE “DUŠAN BOGAVAC”:

1991. Stojan Cerović

1992. Radio B-92 (Bojana Lekić, Veran Matić)

1993. Predrag Koraksić CORAX

1994. Nagrada nije dodeljena, jer je žiri smatrao da je te godine niko nije                        zaslužio

1995. Svetlana Lukić

1996. Nebojša Popov – “Republika”

1997. Redakcija “Monitora”, Crna Gora

1998. Miroslav Radulović – “Borske novine”

1999. Nagrada nije dodeljena zbog vrhunca represije Miloševićevog režima.

2000. Miodrag Stanisavljević – “Republika”,

2001. Željko Bodrožić – “Kikindske novine

2002. Dejan Anastasijević – “Vreme”

2003. Vukašin Obradović- “Vranjske novine”

2004. Bojan Tončić – “Danas”

2005. Brankica Stanković – RTV B-92

2006. Zoran Janić, autor knjige “Tišina u Aberdarevoj”

2007. Redakcija kulturnog dodatka “BETON” u dnevnom listu “Danas” i

           Redakcija magazina “EKONOMIST”

2008. Mirko Djordjević

2009. Pavel Domonji

2010. Teofil Pančić

2011. Dinko Gruhonjić i Ljubomir Živkov

 2012. Marko Somborac

 2013. Predrag Blagojević

2014. Danica Vučenić

2015. Dušan Petričić

2016. Sanja Kljajić

Dobitnici nagrade DUSAN BOGAVAC, 1991, 2014Dobitnici novinarske nagrade DUSAN BOGAVAC, 1991,2014

 Misija novinarske zadužbine nije samo dodela novinarske nagrade za etiku i hrabrost. Plan je da Fondacija “Dušan Bogavac” stipendira darovite studente novinarstva. Takodje, novinarska zadužbina će čuvati uspomenu na preminule koleginice i kolege novinare. Pored prikupljanja sredstava za novčani iznos nagrade, zadužbina će obezbeđivati i neophodnu finansijsku potporu za one novinare, koji žele da istražuju tragične smrti novinarke Dade Vujasinović i novinara Slavka Ćuruvije i Milana Pantića.

Ceremonija dodele novinarske nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost održava se uvek krajem oktobra, i to do 2001. godine u Medjunarodnom PRESS centru, u Knez Mihailovoj 6 i u MEDIJA centru NUNS-a, u Makedonskoj 5, a od 2002. godine u prostorijama Nezavisnog udruženja novinara Srbije, u Domu novinara Srbije, Resavska 28, Beograd. (www.nuns.rs)

              *****************************************************************

Novinarska nagrada “Dušan Bogavac” za 2014. godinu Danici Vučenić, novinarki RTV Vojvodina

Žiri novinarske nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost odlučio je da za 2014. godinu dobitnica bude novinarka DANICA VUČENIĆ. 

Već godinama novinarka Danica Vučenić svojim profesionalnim pristupom, hrabrim nastupom i etičkim standardima u duhu novinarskog kodeksa drži javni čas autorskom emisijom “JEDAN NA JEDAN” RTV Vojvodina. Njen žurnalistički angažman i obrada ključnih društvenih tema, na provokativan i objektivan način, svakako su jedan od sve više nedostajućih svetionika javnog mnenja u Srbiji, ošamućenog tabloidizacijom i sve prisutnijom cenzurom i autocenzurom.

Ove, 2014. godine u užem izboru za nagradu “Dušan Bogavac” bili su i novinarke Tamara Spaić i Andjela Milivojević, novinari Slobodan Georgijev i Dragoljub Petrović, kao i redakcije “Čačanskih novina” i satiričnog portala “NJUZ NET”.

Žiri posebno ističe hrabar i human gest novinarke Marijane Milosavljević, koja je donirala bubreg novinarki Ivani Janković. Odlukom da pomogne bolesnoj koleginici u borbi protiv opake bolesti Marijana Milosavljević je svim novinarima i celokupnoj javnosti pokazala uzvišenost ljudskog bića u saosećanju i hrabrost u odlučivanju. Zbog toga joj svi dugujemo beskrajnu zahvalnost, koja nas i obavezuje i ozaruje u zahtevnom novinarskom pozivu.

Žiri je radio u sastavu Marko Somborac, Predrag Blagojević, Vukašin Obradović, Filip Mladenović i Branka Bogavac.

Ceremonija dodele novinarske nagrade “Dušan Bogavac” za etiku i hrabrost održana je u utorak, 28. oktobra 2012. u 13 sati u prostorijama NUNS-a, na II spratu Doma novinara Srbije, Resavska 28, Beograd.

Dobitnica nagrade DUSAN BOGAVAC, Danica Vucenic, 28. X 2014 Ceremonija u NUNSu, 28. X 2014